Piše Sanja Hajdukov

Bila su to sretna vremena kada je voz iz Tuzle za Ploče polazio u četiri ujutro. Sretna su vremena bila i kada je cijela naša zemlja iskreno i svečarski obilježavala 27. juli, Dan ustanaka naroda BiH, u mojoj kući poznatiji kao „Dvaes sedmi“.

„Markantan čovjek“ – volio je za sebe da kaže moj tata, pogledavši se u izlog, dok me vodio za ručicu u svakodnevne šetnje gradom. Ulicom su nas svi glasno pozdravljali. „Đesi Hercegovac“, pozdravljao je neko. „Đesi ljudino“, uzvraćao je tata. Već s proljeća, svi su mu postavljali jedno pitanje: „Kad ćeš za Hercegovinu, ili „Kad ćeš „dole“, kod svojih?“

„Za  Dvaes sedmi“, važno bi on odgovarao. Nisam imala pojma šta je Dva'e's sedmi, ali sam znala da je to za tatu nešto neizostavno i važno. Tad nisam znala da je to dan kada smo obavezno išli za Mostar, jer tata nije propuštao skokove sa Starog mosta. Vrlo jasno pamtim zvuk kada bi moj tata desnim dlanom lupio s boka crno-bijeli televizor, odlučno i iznenadno, što se uvijek činilo kako bi se slika umirila i čulo nešto bitno. Nakon zvonkog „tup“, začulo bi se:

 „Tišina, da čujem kakvo će vrijeme biti za Dvaes sedmi!“

Nedjeljom bi takođe umirivao sliku lupkanjem da čuje kako je igrao Velež.

Ostatak teksta pročitajte na 

http://balkans.aljazeera.net/blog/dvaes-sedmi-juli-i-crvena-folcika

www. Erazmo.ba – budite aktuelni,obrazujte se i odaberite kurs iz naše ponude: Java, Android, Photoshop,Grafički dizajn, Dječije programiranje, Autodesk 3Dmax, Web dizajn, AutoCad, Engleski i Njemački jezik.